Prelom kuka, poznat i kao fraktura kuka, odnosi se na prekid kontinuiteta kosti u području kuka,
najčešće femura (butne kosti) blizu zgloba kuka. Ovo je ozbiljna povreda koja često zahteva hiruršku
intervenciju i rehabilitaciju. Prelomi kuka se najčešće javljaju kod starijih osoba, posebno onih sa
osteoporozom, ali se mogu dogoditi i kod mlađih ljudi usled teških povreda ili saobraćajnih nesreća.
Postoji nekoliko tipova preloma kuka, koji se obično klasifikuju prema mestu na kojem je kost slomljena:
1. Intrakapsularni prelomi – Ovi prelomi se dešavaju unutar kapsule zgloba kuka, koja uključuje vrat
butne kosti i glavu femura. Oni su često komplikovaniji zbog mogućih oštećenja krvnih sudova
koji opskrbljuju “glavu” femura.
2. Ekstrakapsularni prelomi – Ovi prelomi se dešavaju izvan kapsule zgloba kuka i obuhvataju
intertrohanterične (između velikog i malog trohantera) i subtrohanterične (ispod trohantera)
prelome. Ovi prelomi su često stabilniji i lakše ih je popraviti hirurškim zahvatom.

Koji su simptomi preloma kuka?
Simptomi preloma kuka mogu uključivati:
 Jak bol u kuku ili preponama
 Nemogućnost pomeranja noge ili hodanja
 Skraćenje i spoljašnja rotacija noge na strani povrede
 Otok i modrice oko kuka.

Koji su uzroci preloma kuka?
Prelomi kuka mogu biti uzrokovani različitim faktorima, koji se najčešće odnose na traumu i stanje
kostiju. Glavni uzroci preloma kuka uključuju:
1. Padovi:
 Starije osobe: Padovi su najčešći uzrok preloma kuka kod starijih osoba. Slabost mišića, gubitak
ravnoteže, loša vidljivost i osteoporoza povećavaju rizik od pada i preloma.
 Mlađe osobe: Iako manje uobičajeno, padovi mogu izazvati prelome kuka kod mlađih osoba,
posebno ako su povezani s velikom silom ili visinom.
2. Osteoporoza:
Osteoporoza je stanje koje dovodi do smanjenja gustine i kvaliteta kostiju, čineći ih krhkim i sklonim
prelomima čak i pri manjoj traumi.
3. Trauma visoke energije:
Saobraćajne nesreće, sportske povrede i druge teške traume mogu uzrokovati prelome kuka kod ljudi
svih uzrasta, posebno kod mlađih i fizički aktivnih osoba.
4. Bolesti kostiju:
Osteomalacija (omekšavanje kostiju zbog nedostatka vitamina D), rak kostiju i druge metaboličke bolesti
kostiju mogu povećati rizik od preloma.
5. Genetski faktori:

Genetska predispozicija za slabije kosti ili određene fizičke karakteristike (npr. niska telesna težina,
visina) mogu povećati rizik od preloma kuka.
6. Faktori životnog stila:
Loša ishrana, nedostatak fizičke aktivnosti, pušenje i prekomerna konzumacija alkohola mogu negativno
uticati na zdravlje kostiju i povećati rizik od preloma.
7. Lekovi:
Određeni lekovi, poput dugotrajne upotrebe kortikosteroida, mogu smanjiti gustinu kostiju i povećati
rizik od preloma.
8. Medicinska stanja:
Stanja koja utiču na ravnotežu i koordinaciju, poput moždanog udara, Parkinsonove bolesti ili
neuropatije, mogu povećati rizik od padova i preloma kuka.
S obzirom na ove uzroke, prevencija preloma kuka uključuje strategije za sprečavanje padova (npr.
poboljšanje ravnoteže i snage mišića, uklanjanje prepreka u životnom prostoru), lečenje osteoporoze
(kroz odgovarajuću ishranu i lekove), kao i održavanje opšteg zdravlja kostiju kroz redovnu fizičku
aktivnost i zdrave životne navike.

Dijagnostikovanje preloma kuka?
Dijagnostikovanje preloma kuka uključuje nekoliko koraka koje sprovode zdravstveni radnici kako bi
tačno utvrdili postojanje i tip preloma. Proces obično uključuje sledeće:
1. Medicinska anamneza:
Lekar će razgovarati s pacijentom ili njegovom porodicom o tome kako je došlo do povrede, prisutnim
simptomima i eventualnim prethodnim problemima sa kostima ili zglobovima.
2. Fizički pregled:
Lekar će pregledati područje kuka kako bi utvrdio prisutnost bolova, otoka, deformiteta ili skraćenja
noge. Takođe će proveriti pokretljivost kuka i noge i reakciju na pritisak.
3. Radiološke pretrage:
 Rendgen (X-zraci): Ovo je osnovna i najčešće korišćena metoda za dijagnostikovanje preloma
kuka. Rendgen snimci omogućavaju jasan prikaz kostiju i mogu pokazati mesto i tip preloma.
 Magnetna rezonanca (MR): Ako rendgen snimci nisu dovoljni da pokažu detalje preloma, MR se
može koristiti za precizniju vizualizaciju mekih tkiva i sitnih preloma.
 Kompjuterizovana tomografija (CT skener): CT sken pruža detaljnije slike kostiju i može pomoći
u planiranju hirurškog zahvata, posebno kod složenih preloma.
4. Laboratorijske analize:
Iako laboratorijske analize nisu specifične za dijagnozu preloma kuka, one mogu biti korisne za procenu
opšteg zdravstvenog stanja pacijenta i za planiranje operacije. Analize mogu uključivati krvnu sliku,
elektrolite, funkciju bubrega i jetre, kao i koagulacione testove.
5. Ostale dijagnostičke metode:

U nekim slučajevima, posebno ako se sumnja na patološki prelom (prelom uzrokovan bolešću kostiju
poput tumora), mogu biti potrebne dodatne pretrage kao što su biopsija kostiju ili dodatni testovi za
procenu gustine kostiju (densitometrija).
Kombinovanjem ovih metoda, lekari mogu tačno dijagnostikovati prelom kuka, odrediti njegovu vrstu i
planirati adekvatno lečenje koje može uključivati konzervativno lečenje ili hiruršku intervenciju, zavisno
od specifičnog slučaja.

Lečenje preloma kuka?
Lečenje preloma kuka zavisi od vrste preloma, starosti pacijenta, opšteg zdravstvenog stanja i nivoa
aktivnosti. Glavne metode lečenja preloma kuka uključuju hirurške i nehirurške pristupe, pri čemu se
hirurški pristupi koriste u većini slučajeva.
Hirurško lečenje
1. Vrste hirurških zahvata:
 Osteosinteza (popravka preloma)
 Zamena zgloba kuka (artroplastika)
2. Preoperativna priprema:
 Procena opšteg zdravstvenog stanja pacijenta (kardiovaskularni sistem, pluća, koagulacija).
 Stabilizacija pacijenta, uključujući kontrolu bolova i intravenozne tečnosti.
3. Postoperativna nega:
 Rana mobilizacija: Pacijenti se podstiču da počnu s fizičkom terapijom što je pre moguće kako bi
se smanjio rizik od komplikacija kao što su tromboza, dekubitus i atrofija mišića.
 Kontrola bolova: Lekovi protiv bolova i antiinflamatorni lekovi.
 Fizioterapija: Ključna za povratak pokretljivosti i funkcionalnosti kuka. Vežbe za jačanje mišića i
poboljšanje ravnoteže.
 Praćenje: Redovni pregledi kod lekara kako bi se pratilo zaceljivanje kosti i funkcionalni
oporavak.
Nehirurško lečenje
Nehirurško lečenje je ređe i obično rezervisano za pacijente koji nisu kandidati za operaciju zbog teškog
opšteg zdravstvenog stanja ili kada postoji visok rizik od operativnih komplikacija. Metode uključuju:
1. Imobilizacija: Postavljanje kuka u poseban imobilizacijski uređaj (kao što je trakcija) kako bi se
omogućilo zaceljivanje preloma.
2. Analgetici i kontrola bolova: Lekovi za kontrolu bolova i antiinflamatorni lekovi.
3. Rehabilitacija: Ograničena fizička aktivnost i postepeno povećanje pokretljivosti pod nadzorom
fizioterapeuta.
4. Podrška: Upotreba pomagala kao što su hodalice ili štake za olakšavanje kretanja i smanjenje
opterećenja na povređeni kuk.